Radio uživo
Njegovo Visokopreosveštenstvo Arhiepiskop kragujevački i Mitropolit šumadijski Gospodin Jovan, služio je u nedelju Svetu liturgiju u hramu Svetih novomučenika kragujevačkih u spomen parku u Šumaricama i tom prilikom osvetio hram.
U Svetoj službi učešće u sasluživanju uzeo je i umirovljeni Episkop zvorničko-tuzlanski Gospodin Vasilije uz sveštenike kragujevačkog i lepeničkog namesništva.
Nakon pročitanog jevanđeljskog začala, Episkop Jovan se obratio vernima okupljenim u Šumaricama, rekavši:
„U ime Oca i Sina i Svetog Duha!
Neka nam bude na zdravlje i spasenje Sveta liturgija koju svi zajedno služimo i neka nam sveto pričešće bude na duhovno zdravlje i na spasenje naše. Isto tako neka je blagosloveno osvećenje ovog hrama koji je danas Duh Sveti preko nas osvetio. Kragujevac, Šumarice i njihova okolina su srpska Sveta zemlja jer su ovaj kraj i gde god živi srpski narod, natopljeni krvlju mučenika. Krvlju onih koji su verovali u Hrista i zbog te vere nisu hteli da odustanu od sebe, roda i crkve, do mere da su svoje živote položili za svoj rod i svoju crkvu. Kao što je narod Kragujevca i okoline uvek kroz istoriju dao žrtve za crkvu, tako je i naš narod kroz čitavu istoriju, od Svetog Save pa do danas, a naročito tokom II svetskog rata kada je postradalo toliko naših ljudi i dece da nema ni jednog drugog naroda pod kapom nebeskom koji je u odnosu na svoju brojnost, toliko postradao. Braneći svoju veru i čast, krst časni i slobodu zlatnu, pogotovu kada god je bilo onih koji su hteli da mu uzmu slobodu i koji su tražili da se odreknu sebe i svoje vere. Nažalost, ta se istina često skrivala i od nas samih i umanjivao se broj onih koji su stradali. Tako je i ovde u Kragujevcu, taj broj žrtava se umanjuje. To se činilo i sa postradalima ovde u Šumaricama. Uvek posle ratova, naš narod je pokazivao širinu i širio ruke prema onima koji su ga ugnjetavali. Naš narod je praštao i trudio se da uspostavi normalan život. U tome je upravo veličina našeg naroda što naš čovek ima snage i ljubavi u sebi da i neprijatelja zagrli po rečima Gospodnjim, „LJubite i neprijatelje svoje“. To može, kako reče jedan čovek, široko srpsko srce, da neprijatelja smesti u njega. Zato je u najmanju ruku nečasno i neprimereno i naročito to znaju Kragujevac i Šumarice i to treba reći ovde, da neko može i taj neko nije bilo ko već onaj koji je dolazio u srce Srbije i činio zločine našem narodu. Taj neko hoće i danas da kaže da je srpski narod taj koji čini genocide. Ovde su Nemci streljali decu, učitelje i čestite Šumadince. Da li su ta deca i ti ljudi išli da osvajaju druge zemlji, da kidišu na tuđu veru, ne! Već braneći svoj prag, crkvu i porodicu, dali su živote. Nemci su ovde prolivali nevinu krv dece i sejali seme mržnje prema našem narodu. Naš narod mu nije uzvraćao mržnjom, već na ovom mestu stradanja, podignut je ovaj hram. Mali po dimenzijama, ali veliki jer u njemu obitava Bog. Srce čovekovo je malo, ali kada se u njega useli Bog, to srce postaje šire od vaseljene. U to srce ulazi onaj koji je veći od vaseljene i koji je nesmestiv. Kao potomci mučenika, podigli smo hram da se u njemu poju liturgije ovog sveta i onog. Ovaj hram koji smo podigli neka nas podseća da budemo uvek jedno u veri, Hristu u vrlini u dobru. Samo ako budemo složni u svemu, održaćemo se bez obzira na sve nevolje koje nas snalaze. Mi smo jedni drugima bližnji. Ne možemo voleti bilo koga drugoga koji je daleko od nas, a međusobno mrzeti jedni druge. Naš neprijatelj hoće da nas podeli i da nas rasparča. Neka naše različitosti ne budu povodi za razdore već polazna tačka za davanje umnoženih darova našem bližnjem. Nemojmo da mržnjom budemo isključivi čak i kada se ne slažemo. Praštajmo jedni drugima, tražimo oproštaj jedni od drugih i nemojmo da se odvajamo zbog nečeg nevažnog. Želim sa ovog svetog mesta da se od sveg srca zahvalim svima koji su doprineli da se ovo svetište osposobi za služenje liturgije i svima koji su dali doprinos za ukrašavanje ove svetinje. Na prvom mestu moja zahvalnost ide našem predsedniku gospodinu Aleksandru Vučiću bez čije pomoći ovo ne bismo mogli privesti kraju. Takođe želim da se zahvalim Vladiki Vasiliju koji je kao administrator šumadijski pokrenuo ideju za ovo sveto delo, a znamo da to u ono vreme nije bilo lako. Hvala Bogu, Episkopu Vasiliju i narodu i ako je bilo protivnika da se pravi hram. Jedno treba znati, a to je da ono što je Bogu ugodno, to će da živi. Hvala Gospodinu Jovanu Aleksiću koji je dao doprinos i ljubav za ovaj sveti hram. Hvala predstavnicima lokalne samouprave od kojih neki ovde i prisutni i koji su nam podrška i nadam se i na dalje da će biti. Hvala svima vama koji ste danas ovde, koji ste došli na ovo sveto mučeničko mesto da se saberemo u zajednici Boga živoga i u Liturgiji. Da uvek kad se sabiramo na Svetoj liturgiji čujemo poziv „gore imajmo srca“. Kad budemo uzdigli srce svoje i um svoj i srce vezali za Boga i crkvu, opstaćemo, neće moći ni neprijatelj da ugrozi ono što je božansko.
Bog vas blagoslovio i svakim dobrom darovao!“
U toku liturgije, Vladika Jovan je osvetio slavske darove i prerezao slavski kolač povodom slave hora Sabornog hrama u Kragujevcu.
Nakon završetka službe u novoosvećenom hramu, Visokopreosvećeni Mitropolit odlikovao je Episkopa Vasilija i gospodina Jovana Aleksića, ordenom novomučenika kragujevačkih u znak zahvalnosti za sve ono što su učinili prilikom izgradnje ovog velelepnog hrama posvećenog Svetim novomučenicima kragujevačkim.
Nakon dobijanja ovog visokog odlikovanja Eparhije šumadijske, Episkop Vasilije je rekao:
„Stojeći na ovoj svetoj zemlji prisećamo se svih muka, stradanja, žrtve za Boga za otadžbinu onih koji su stradali ovde i na prostorima vaskolikog srpstva. Danas je velika čast uzeti molitvenog učešća, sa sećanjem na strašne hitlerovske žrtve potpomognute od nesrpskog naroda, onih koji su bili obojeni crvenom bojom da bi dokazali svoju moć, pomogli su hitlerovcima da učine genocid nad srpskim narodom ovde. Oni koji su činili genocide kažu za srpski narod da je genocidan. Danas se klanjamo pred žrtvama kragujevačkim ovde u Šumaricama, koji su nevino postradali samo zato što su bili pravoslavni Srbi ili lepše rečeno, istinski svetosavci Svete majke crkve Hristove. Bilo je problema oko početka gradnje ove crkve. Kada sam došao da vodim šumadijsku Eparhiju, posle blažene uspomene Vladike Save i kada sam kročio na ovo tlo natopljeno krvlju osećao sam da mi je nelagodno kada hodam ovuda kao da hodam po jamama. Tada sam rekao, Bože gde je srpski rod, a da nema krsta nad grobovima i humkama onih koji su život izgubili. Molio sam Gospoda da bude pomoćnik da sa časnim sveštenstvom otpočnemo gradnju hrama koji će biti posvećen ovim stradalnicima. Bilo je jakog otpora ali ko diže svoj glas protiv Boga i crkve taj sebi određuje sudbinu u životu. Ko kamenom ide na Crkvu, Bog mu sudi u ovom svetu. Ali, sila Božja koja osnažuje čoveka, pomogla je da se otpočne gradnja hrama. Trudom i zalaganjem naroda, sveštenstva i dragog Episkopa Jovana, podignut je ovaj hram. Dobrim delom, sa podizanjem ovog hrama, dragi kragujevčani, vi ste se jednim delom odužili ovim mučenicima. Ali, ima jedan momenat koji mora biti stalan, da na ovo mučilište što češće dolazite i od Boga pomoć tražite za srpski rod. Da ne bude različitosti u političkim i ideološkim načinima. Već da u nama vije jedinstvo vere za sveopšte dobro. Kada budemo pred licem Božjim, neće nas On pitati ko smo i šta smo već kakvi smo bili. Prolazeći juče kroz ovu dičnu Šumadiju i prisećajući se momenata kada sam upravljao ovom eparhijom sa velikom ljubavlju, sećam se svih momenata ove zemlje Šumadije i divnog naroda. Želim da ljubite ovu srpsku zemlju, da se ne svađate po bilo kom osnovu, da radite na jedinstvu jer vidite šta se dešava u svetu. Budite u životu samokritični, a što manje kritičari, jer ko na vrhu stoji bolje vidi od onoga niže. Onaj koji vodi narod, bolje sagledava misli naroda. Pomozite onima koji su na vlasti, da budu bolji i da rade, a to će uspeti ako bude sloge. Dragi brate Jovane, hvala ti na ovom priznanju, ako sam šta učinio u životu kao dete od nepunih 12 godina kada sam otišao u manastir, činio sam u slavu imena Božjega. Ovo je prvo priznanje moje crkve koje sam dobio za dugoodišnji monaški i vladičanski rad. Gledajući ovaj orden pred kojim ću se moliti, želim da ti se zahvalim na bratskoj ljubavi i slozi. A, vi potpomažite Vašeg vladiku jer ovakvih pregalaca više nema. Želim vam svako dobro da Božji blagoslov bude na vama, na vašoj deci i na celoj Srpskoj zemlji.“
