Radio uživo
Međunarodni pozorišni festival Joakimfest, 19. po redu, održaće se od 8. do 14. oktobra u Knjaževsko-srpskom teatru pod sloganom "(O) čemu (priča) pozorište". Izborom predstava, selektor Miloš Latinović u Kragujevac dovodi pozorišta iz Kazahstana, Hrvatske, BiH, Crne Gore, Slovenije i Srbije.
Festival će otvoriti predstava iz revijalnog programa JELENA ANŽUJSKA, komad rađen po tekstu Jelene Kajgo, a u režiji Tatjane Mandić Rigonat. U koprodukciji Knjaževsko-srpskog tetara, Festivala „Ćirilicom”, Narodne biblioteke Budva i Udruženja „Kultura sada”, premijerno je izveden prošlog vikenda u budvanskom Starom gradu.
Takmičarski program:
GIDIONOV ČVOR
Tekst: Džona Adams
Režija: Jana Maričić
Beogradsko dramsko pozorište, Srbija
ATAUKERE
Tekst: Oralkhan Bokej
Režija: Ajdin Salbanov
Regionalno dramsko pozorište Karaganda, Kazahstan
ŽENA HIMNA
Tekst: Davor Špišić
Režija: Robert Raponja
Teatar „Fort Forno“, Istarsko narodno kazalište – Gradsko kazalište Pula, Hrvatsko narodno kazalište Mostar, Udruženje „Intermezzo“ Sarajevo, Hrvatska, BiH
OČEVI I OCI
Dramatizacija Kate Đarmati po romanu Slobodana Selenića
Režija: Veljko Mićunović
Narodno pozorište u Beogradu, Srbija
ĆELAVA PJEVAČICA
Tekst: Ežen Jonesko
Režija: Jagoš Marković
Centar za kulturu Tivat, Crna Gora
UNDER CONSTRUCTION
Autori: Kolektiv „Počemučka“
Režija: Aljoša Lovrić Krapež
Teatar „Glej“ Ljubljana, Slovenija
REČ SELEKTORA:
Da, o čemu priča pozorište?
Danas. Nama.
Čemu uopšte pozorište?
Danas. Sada.
Kada se čini da narod, ta sveta masa, zna sve, jer sve važno je otkrio, još juče, još odavno, i sve je moguće otkriti, lako i jednostavno. Jedan klik, kažu danas, ma šta to značilo, kako god delovalo. Jedan klik, kao jedan život.
Sitna mreža koristi pohvatala je svu zlatnu pamet sveta, pa ni umni, nenadmašni, ironični Sokrat može, mora, treba biti – isključen. A kada isključite Sokrata, onoga što je sinonim za mudrost, ko preostaje da nam spasi svet ili bar objasni zašto naš svet mora propasti.
Nisu više potrebni mudraci, ni umetnici. Možda samo neki vašarski zabavljač, kao Hansvurst.
Čemu, dakle, pozorište?
O čemu da priča pozorište?
Čemu, uopšte priča.
Čemu onda – mi.
„Život dvočasovni“ umetnosti pozorišta ostavlja tragove, otiske u ljudskom duhu, ume da je uprkos brižljivoj profilaksi inficira idejama, mada inkubacija traje ponekad dugo.
Tako kaže Mejerholjd.
Jedan od nas, koji je verovao da teatar – mora biti poslednji čin razuma, jer pozorište je oduvek bilo mesto na kojem se preispituju preovlađujuće društvene norme. Pokušava ono i danas, ali je Agora pusta i nema.
Svi ćute, kao da svi spavaju.
Anestezija društva i pozorištu oduzima osmeh otpora i reč pobune. Ali, tragovi postoje i oni, jedva uočljivi, prikriveni žitkim blatom, vode do skrivenih mesta gde snaga umetničkog izraza ne pristaje na kompromis. Nego govori, drži čas, pa šta bude, šta nam sudbina odredi, šta se bogovima svidi...
Sve predstave na repertoaru Joakimfesta 2024. godine – govore glasno, bez stida, bez straha, pričaju priču – ponekad mučnu i tužnu, gorku i ironičnu, opterećenu tradicijom, kojom nas podsećaju, ali nas i drže budnim, spremnim – u ovom svetu čije nam tlo izmiče pred nogama.
Trebalo bi onda da na početku stoji zapitanost zašto ovo radimo, a to je pitanje koje postavljaju i autori predstave "Ataukere" (što označava: piće koje osoba pije poslednji put pre smrti) iz Regionalnog dramskog pozorišta Karagande, Kazahstan. O uzurpiranosti snova, želja i strasti, o ukradenom životu i nametnutim pravilima igre govori komad "Under Construction", Teatra Glej iz Ljubljane u Sloveniji. Ispravnu stranu u problematičnom istorijskom vremenu, kad propadaju svetovi i ljudi postaju vuci, određuje duboko usađeno osećanje pravde i ljudskosti, a njime se može podičiti glavna junakinja komada "Žena himna" realizovanog u produkciji Gradskog kazališta Pula, Hrvatskog narodnog kazališta Mostar i Udruženja Intermezzo, Sarajevo. O apsurdnom životu decenijama nam priča Ežen Jonesko, a scensko/jezički osobenim uprizorenjem, podsećaju nas na to glumci predstave "Ćelava pjevačica" u produkciji Kulturnog centra iz Tivta. Na dug prema valjanoj literaturi, ali i prema generaciji naših očeva, čije su iluzije o pravednom, solidarnom, boljem svetu, nestale u neprohodnoj močvari totalitarnog i autističnog jednopartijskog sistema, podseća nas predstava "Očevi i oci" u produkciji Narodnog pozorišta iz Beograda, dok glib savremenosti, a pre svega nespremnost pojedinca da se suoči sa vlastitim demonima, kritički analizira vlastitu društvenu poziciju i iskreno preispita životne prioritete, prikazuje predstava "Gidionov čvor" Beogradskog dramskog pozorišta.
Eto, tema, bez odgovora – zašto živimo, zašto tako živimo, zašto pristajemo, trpimo, patimo, zašto ništa ne preduzimamo, zašto ne popravljamo sebe, pa, naravno, i svet oko nas, zašto nismo hrabri u poslednjem času, kad sve je izgubljeno, zašto nismo dosledni...
Hiljadu zašto?
To pita pozorište danas u Kragujevcu.
O tome priča pozorište. Sada.
Verujem.
da ima ko da vidi i sluša,
da bi sutra – bilo
sutra...
