Radio uživo
Kragujevčanin Dušan Đurić Ćure, poznat kao strasni ljubitelj putovanja, otisnuo se u još jednu pustolovinu, a ovoga puta njegovo odredište je bilo Indija. Portal InfoKG objavljuje Ćuretove putopise i fotografije.
U celosti i verodostojno Vam prenosimo Ćuretov putopis napisan u jednom dahu, a on Vam se unapred izvinjava na greškama.
Vraćanje ka Nju Delhiju protiče u sumiranju utisaka, a tako je uvek kada uđeš u neki prevoz hteo ne hteo vode te slike svega što si video. Dogovor je da večeras obiđemo Akšardam hram, koji je jedna od velikih atrakcija Grada iako je otvoren 6 novembra 2005 godine. Jelena, vodič, vrši dobru pripremu za njega koja počinje sa upozorenjem na ogromne mere bezbednosti pri ulasku u hram, između ostalih nije dozvoljeno unošenje mobilnih telefona pa ćemo tako, u najavi, ostati bez slika hrama. Stižemo na ogroman, ali ogroman parking koji nagoveštava grandioznost samog hrama. Svi polako iz busa u kolonu za ulazak. Ulazak je besplatan ali mere obezbeđenja su neviđene. osim pretresa prolazi se i kroz skenere za metal tako da nije moguće ništa uneti. Čak i cipele izuvaju. Prođosmo kontrolu i pravac u Hram, tj u deo koji govori o samoj izgradnji hram i o tome kome je hram posvećen.
Svaminaraian Akshardham je hinduistički hram i duhovno-kulturni kampus u Delhiju. Takođe se naziva hram Akshardham ili Akshardham Delhi, kompleks prikazuje milenijume tradicionalne i moderne hinduističke kulture, duhovnosti i arhitekture. Inspirisan Iogiji Maharadžom i kreiran od strane Pramukha Svami Maharadža, konstruisao ga je BAPS. BAPS je Bochasanwasi Akshar Purushottam Swaminarayan Sanstha, tj, neka vrsta sekte u okviru hinduizma koju je osnovana 1905 godine od strane Iagnapurushdas (Shastriji Maharaj) nakon njegovog ubeđenja da je Svaminaraian ostao prisutan na zemlji kroz lozu gurua počevši od Gunatitanand Svamija, šta god to značilo, ali u suštini predstavlja jednu od sekti koja se najbrže razvija i kojoj prilaze pristalice sa mnogo novca kojima se trenutno grade najgrandiozniji hramovi u Svetu. Svaminaraian Akshardham je drugi najveći svetski BAPS hinduistički hram, posle Akshardhama, Nju Džersi, u SAD. Hram je zvanično otvoren 6. novembra 2005 godine. U prvoj velikoj prostoriji u koju ulazimo je detaljno opisan život propovednika kome je Hram posvećen a on je, da uprostim, naslednik nekog njihovog velikog proroka iz davnina, pa je nađena njegova veza sa njim, vekovima unazad preko nekih proroka. Teško za objasniti a vala i za razumeti. A onda ulazimo u ogroman kompleks, 36 hektara, gde se vidi da su skrcano bukvalno 30 miliona evra. Centralni deo je hram Akshardham Mandir u koji se ulazi bos, pa obuću ostavljamo u torbe na nekoj recepciji. Pokretač ovog projekta je indijski guru Pramuk Svami Maharadž, a u jezeru ispunjenom lotosima, koje okružuje zgradu, nalazi se voda iz 151 svete reke koju je ovaj guru posetio. Za izgradnju je bilo potrebno 12 miliona sati ljudskog rada. U tom procesu je učestvovalo 11.000 zanatlija i volontera, pa je hram završen za pet godina po ceni od oko 30 miliona funti. Ova deset spratova visoka građevina nema betonsku ni čeličnu potporu. Umesto toga, zasnovan na tradicionalnim hinduističkim arhitektonskim smernicama (Shilpa shastras) o maksimalnom životnom veku hrama, ne koristi crni metal, dakle, nema nimalo čelika ili betona, izgrađen je od stručno uklopljenih blokova ružičastog peščara. Uprkos tome, očekuje se da dočeka treći milenijum.Visok 43 metra, dugačak 96 metara i širok 109 metara. Hram je ludilo, na spoljašnjim zidovima je isklesan sa florom, faunom, plesačima, muzičarima i božanstvima, a kad uđeš unutra tu sve šljašti od mermera, 234 kitnjasto izrezbarenih stubova, devet kupola i 20.000 murtija svamija, bhakta i ačarija, pozlaćenih slika i figura koje opisuju život ovog proroka, ma bukvalno sve takva kičerica da ne mogu da opišem, ali pregrandiozno. Realno, ostavlja bez daha ali što bi rekli džaba, kao da sam ušao u Diznilend. Izgrađen je od Rajasthani ružičastog peščara i italijanskog kararskog mermera. Mandir takođe sadrži Gajendra Pith u svojoj osnovi, postolje koje odaje počast slonu zbog njegovog značaja u hinduističkoj kulturi i istoriji Indije. Sadrži 148 slonova u prirodnoj veličini ukupne težine od 3000 tona. Ispod centralne kupole hrama leži 3,4 metra visok murti Svaminarajana koji sedi u abhajamudri kome je hram posvećen. Svaminaraian je okružen slikama verske loze Gurua koji su prikazani ili u položaju predanosti ili u položaju služenja
Ima i uveče neki čuveni vodeni šou Sahaj Anand ali niko neće da ostane pa tako i ja sa svima polako nazad u “pakao” starog Delhija. E tu već naviko na prljavštinu pa se i ne obazirem mnogo na nju, al je vrh priča kad dođoh do jednog sika da mi zameni kintu a on poče na srpskom da broji. Govori srpski da te ceo svet razume.
Ustajanje, slobodan dan al je dogovor da obiđemo njihovu glavnu pijacu koja je kao pijaca začina ali to je sad ceo kvart prerastao u ogroman buvljak na kome možeš naći šta god ti srce poželi. Ajmo malo metroom jer se nismo vozili do sada. Metro je top, čist i lepo obeležen tako da je olakšano putovanje njim. Stigosmo na stanicu pored pijace i pravac u grotlo, tj u deo gde se prodaju začini, ali toliko mamkaju tezge i radnje pune đakonija da ubismo jedno sat vremena dok ne stigosmo. A tamo haos, moraš da prođeš kroz jedan prolaz gde prodaju ljute paprike, bibere i još tako neke začine, tako da kreneš da kijaš, sve pršljenove na kičmi ispraviš i ispireš sve suzne kanale koliko suze idu. Bukvalno da ne možeš ni da vidiš gde ideš koliko ti je glava zauzeta sa opojnim mirisima, preljutim. Probismo se do dela gde se prodaje čaj, da, da, onaj pravi indijski čaj o kome sam toliko čuo i video ga u svim kolonijalnim filmovima britanske imperije. Kupovina i paljba dalje kroz buvljak, ubismo tu malo vremena i pravac na rikšu, njom se još nisam vozio do Jama Masjid najveće džamije u Indiji, koja je udaljeno jedno 2 kilometra. Vozi baja a duša mu u nosu, mora da se preznojio čim je video nas dvoje da mu sedamo u rikšu. Stigosmo ispred džamije i tu odmah vaćarenje za ulaz, iako je bespolatan oni te saleću da platiš nešto, al ovde je sve oko 1 evro tako da daš odmah kintu da se ne raspravljaš. Džamija je ogromna, dobro, najveća u Indiji ali ni priđi naprimer onoj iz Džakarte. Veliki plac ispred na kome stoje vernici je poluprazan jer već bije jako Sunce. Sedosmo na stepenice, cela džamija je otvorena, nema vrata. U džamiji zajedno sa dvorištem staje preko 25 hiljada ljudi. Njena izgradnja je trajala dvanaest godina i završena je 1656 godine. Ustadoh da napravim neku sliku kad me startova neki hindus da me slika. Aj ni to nije loše. Uhvati me te stani tamo, pa ovde, pa ovamo, napravi nekoliko baš lepih slika, naravno daj neku kintu. Bi malo nezadovoljan sa evro ali šta da se radi.
Iz Džamije pravac u Crveno utvrđenje, tj tvrđavu Nju delhi kako je zovu za turiste. Kompleks je utvrđenje mogulskog vladara Šaha Džahana iz 16. veka. Utvrđenje je služilo kao kralјevska rezidencija mogulskih vladara sve do 1857. godine kada su Britanci proterali poslednjeg vladara, Bahadura Šaha Zafara. Upisana na Uneskov spisak mesta svetske baštine u Aziji i Okeaniji 2007. godine. Uze kartu na ulazu i pozva crnogorsku familiju da vidim gde su kad oni unutra i onda pravac do njih. Opet velika kontrola a ja natovaren čajem koji sam kupio, pa sa nekom torbom koju mi dali polako ka ulazu. Prvo slikanje ispred same tvrđave gde kad videše zastavu zatražiše mi dosta njih da se slika sa njom. Ulaz je vrh, ali vrh, ogromna vrata tvrđave kroz koja, samo mogu da zamislim, koje su sve delegacije prolazile, kakve kraljevske svite su tuda ulazile. Zidovi utvrđena glatko su obloženi crvenim peščenjakom s ukrasnim relјefima, dok su na gornjim delovima razni tornjeva. Zidine su otvorene na dva glavna portala: Delhijska vrata i Vrata Lahorea. Glavni ulaz su Vrata Lahore gde moraš da zastaneš i da odaš priznanje njenoj lepoti i garndioznosti. Lepa za fotkanje al golema, ne može se u kadar ceo sa vratima. Od njih ide ulaz koji vodi do duge pokrivene ulice bazara Čata Čovk, čiji su zidovi obloženi postolјima za trgovine. Čata Čovk vodi do velikog otvorenog prostora koji preseca ulica u pravcu sever-jug, koja je izvorno delila vojne funkcije utvrđenja na zapadu, i deo sa palatom na njegovom istoku. Na južnom kraju ove ulice su Delhijska vrata. Ime Crvena tvrđava je prevod sa hindustanskog naziva Lāl Qila, koji je izveden iz boje crvenih peščaničnih zidova objekta. Kao rezidencija carske familije, tvrđava je originalno bila poznata kao „Blagoslovena tvrđava” (Qila-i-Mubārak). Slična onoj u Agri ali daleko imponzantnija. Mogulski car Šah Džahan je započeo izgradnju masivnog utvrđenja 1638. godine, a dovršena je 10 godina kasnije (1648). Izgledom je Crvena tvrđava reorganizovala i zadržala integritet starijeg utvrđenja Salimgar (koje je izgradio Šeh Šah Suri 1546. godine), pored koje je izgrađena. Utvrđenje se nalazi uz reku Jamuna koja ispunjava opkope koji okružuju većinu njenih zidina. Izvorno je nazvana Qila-i-Mubarak („Blagoslovena utvrda”), jer bila rezidencija kralјevske porodice, a kasnije je prozvana „Crvenom” zbog boje njenih zidina od crvenog peščara. Crveno utvrđenje je bilo žarište srednjevekovnog grada Šahjahanabada (Stari Delhi), a njezin plan i estetika predstavlјaju vrhunac kreativnosti Mogula koji su doživeli vrhunac za vreme vladavine cara Šaha Džahana. On je u nju preselio svoju prestolnicu iz Agre kako bi veličao svoju vladavinu ambicioznim programom izgradnje. Kasnije značajne faze njenog razvoja bile su za vreme vladavine Aurangzeba i kasnijih vladara. Dana 11. marta 1783. godine, Siki su nakratko ušli u Delhijsku Crvenu tvrđavu i zauzeli Divan-I-Am (Dvoranu za prijeme). Zadnji mogulski car koji je stanovao u utvrđenju je bio Bahadur Šah II „Zafar”. Važne fizičke promene su sprovedene nakon Indijske pobune 1857. godine, nakon koje je postala vojno britansko utvrđenje. Čak i nakon nezavisnosti, značajan deo utvrđenja je ostao pod kontrolom indijske vojske do 2003. godine. Danas je Crveno utvrđenje jedna od najpopularnijih turističkih odredišta u Delhiju koja privlači hilјade posetilaca svake godine. Utvrđanje je takođe i mesto sa kojeg se premier Indije obraća naciji 15. avgusta, na dan Indijske nezavisnosti od Britanaca.
Nađoh se sa crnogorcima pa polako sa njima u obilazak, ali polako je baš polako nije to ono moje polako. Prvo nailazimo na Divan-i-Kas kvadratnu dvoranu za privatni prijem, potpuno obloženu mramorom s velikim tremom, i stubovima ukrašenim cvetnim rezbarijama i poludragim kamenjem. S njene jedne strane nalaze se privatne prostorije cara, dok su s druge strane Kralјevska kupatila (hamam). Zapadno od hamama se nalazi džamija Moti Masjid („Biserna džamija”) koja je izgrađena 1659. godine kao privatna džamija cara Aurangzbega. Ona je mala četvrtasta građevina s tri kupole i trolučnim pročelјem koje se stepeništem spušta do dvorišta. Dva najjužnija pavilјona u dvorištu su zenane, tj. „ženske odaje”: Mumtaz Mahal (danas muzej) i veliki raskošni Rang Mahal koji je slavan po pozlaćenom svodu i mramornom bazenu. Hajat Bakš Bag („Živototvorni vrt”) je veliki formalni vrt koji presecaju dva unakrsana kanala. Na dve strane ima po pavilјon, a u njegovom središtu je poslјednji mogulski vladar izgradio treći. Malo je reći da uživamo u obilaženju tvrđave jer su sve građevine napravljene da mi je žao da skrenem pogled sa nje kada krenem ka nekoj drugoj. Nailazim na Nahr-i-Behišt („Rajski potok”) kanal s vodom koji povezuje privatne prostorije kralјevske porodice iza prestola. On se opskrblјuje vodom iz reke Jamun kroz severoistočni ugaoni toranj utvrđenja, Šah Burj („Šahov toranj”).
Iza delhijskih vrata nalazi se još jedno dvorište s pavilјonom Divan-i-Aam koji je služio kao dvorana za javni prijem. Nјegovi stubovi na tremu su oslikani zlatom, a zlatna i srebrna pregrada je delila javni prostor od prestolјa u obliku ukrašenog balkona (jaroka). U njemu je izložen presto na kome je sedeo car i on se drži u staklu i briskaju dvojica. Presto ostavlja bez daha jer je to tako glamurozno urađeno da nemam reči. Uh ovde bi mogao danima a ne satima da ostanem. Zavali se na neki travnjak da malo odmorim jer pored fizičkog napora gori i glava od lepote koju videh ovde. Crnogorci odoše a ja još jedan krug, onako ubrzan, da pogledam sve još jednom, da nisam nešto slučajno propustio. Dobra tri sata provedoh u tvrđavi ali mora se dalje jer uskoro će mrak a plan je da posetim još i Qutub Minar.
U metro i pravac ka Qutub Minaru, a on skroz na drugoj strani grada. Prođoh metroom i pored našeg hotela al ajde i to da vidim. Izađoh sa stanice i navigacija pokazuje jedno kilometar do njega, tako da odbi sve sa tuk tukom i krenu polako peške, da protegnem noge. Ispred mala gužva i odmah startovanje od lokalnog vodića, tj od vozača tuk tuka da me odvede sa zadnje strane da vidim minaret i da me vrati nazad do metroa za neku tanku kintu, al da mu pomognem da svratimo na neko mesto gde se valja sve živo jer on ima kintu ako me dovede. Realno Qutub Minarje zapravo minaret koji je najviši ne samo u Indiji već i u čitavom svetu. Naime, visok je čitavih 73 metara. Ova građevina je napravljena od crvene i narandžaste cigle i predstavlja jedno pravo umetničko delo sa raznim skulpturama i oblicima koji se na njoj nalaze. tako da pristadoh, on me stavi u tuk tuk i pravac do samog minareta sa zadnje strane. Ovaj minaret i prati jedna misterija, a to je razlog njegove gradnje. Postoji još od XII veka i spaja stilove islamske i indijske arhitekture, pa se zato pretpostavlja da je izgrađen da bi označio prodor islama na Indijski kontinent. Pogled ko iz lože, nije me slagao, tako da se tu malo isfotka i pravac nazad, pored brice koji na ulici brije samo puca. Svratismo i do tih radnji da ga ispoštujem, jer je tu sve 10 puta skuplje, i pravac metro, mrak već uveliko hvata a i ja posustajem polako. Od stanice metrou do hotela neki hindu hram i u toku je neka njihov obred pa svratih da vidim kakva im je to večernje služba. Pevanje na sve strane a meni je samo do kreveta, tako da pun gas u hotel, uletanje pod tuš i bacanje u krevet na više nego zaslužen odmor.
